Ekonomista Ljubodrag Savić ocenjuje da državno smanjenje akciza na gorivo predstavlja meru sa ograničenim dometom. Iako ovakvi potezi pružaju trenutnu podršku standardu građana i privredi, oni ne mogu dugoročno stabilizovati tržište. Prema njegovim rečima, spoljni faktori i kretanja na svetskoj berzi nafte imaju presudan uticaj na finalne cene. Domaće tržište ostaje osetljivo na globalne potrese uprkos administrativnim intervencijama.
Budžetski izazovi i fiskalna održivost
Profesora Savića brine činjenica da budžetski prihodi trpe značajne gubitke kada se država odrekne dela akciza. Ovaj novac je planiran za javne investicije i funkcionisanje sistema. Ukoliko se niska stopa akciza zadrži predugo, nastaje rupa u državnoj kasi koju je teško nadoknaditi. Ekonomski posmatrano, svaka intervencija te vrste mora biti pažljivo tempirana i privremena kako se ne bi ugrozila fiskalna stabilnost zemlje.
Drugi ključni problem je ponašanje naftnih kompanija i trgovaca derivatima. Savić napominje da državno odricanje od dela prihoda ne garantuje da će cene na pumpama pasti u istoj meri. Postoji rizik da trgovci iskoriste prostor za zadržavanje viših marži. Na taj način, korist od smanjenja nameta ne stiže do krajnjeg potrošača u punom obimu. Regulatorni nadzor je stoga neophodan da bi se efekti mere zaista osetili na tržištu.
Uticaj globalnih kretanja na domaće tržište
Globalne geopolitičke tenzije diktiraju nabavnu cenu sirove nafte. Mala ekonomija poput srpske nema snagu da se dugoročno bori protiv ovih trendova samo poreskom politikom. Kada cene na svetskom nivou naglo porastu, efekat smanjenja akciza biva brzo poništen. Potrebno je tražiti rešenja u diversifikaciji izvora snabdevanja i većim robnim rezervama. Samo takav pristup može stvoriti otpornost na spoljne šokove bez ugrožavanja javnih finansija.
Konačni zaključak struke sugeriše da administrativne mere služe isključivo za gašenje trenutnih socijalnih požara. Smanjenje akciza na gorivo nije alat za trajno rešavanje energetske krizne situacije. Građani i privreda treba da budu svesni da se cene pre ili kasnije moraju prilagoditi tržišnoj realnosti. Stabilnost se gradi kroz stabilnu ekonomsku politiku i realno planiranje, a ne kroz stalne subvencije cena energenata.
