Domaće organsko vino iz Srbije se na inostrana tržišta uglavnom plasira kao konvencionalni proizvod jer svaki učesnik u logističkom lancu mora biti sertifikovan, na šta strani trgovci i prevoznici retko pristaju. Iako ovaj sektor beleži stalni dvocifreni rast izvoza, površine pod organskim kulturama u Srbiji zauzimaju tek 0,8 odsto zemljišta. To je značajno manje od proseka Evropske unije koji iznosi 10,5 procenata.
Vrednost godišnjeg izvoza organskih proizvoda kreće se između 60 i 70 miliona evra. U poređenju sa ukupnim izvozom poljoprivredno-prehrambene industrije, koji dostiže i do pet milijardi evra, ovaj udeo je mali, ali raste brže od ostatka tržišta. Država podstiče razvoj sa 450 miliona dinara u 2024. godini, nudeći subvencije koje su i do tri i po puta veće nego u konvencionalnom sektoru.
Subvencije za biljnu organsku proizvodnju iznose 63.000 dinara po hektaru, što je za 250 odsto više od osnovnih davanja. U stočarstvu su premije uvećane za 40 procenata i dostižu 56.000 dinara po grlu. Ipak, broj od oko 7.000 proizvođača ukazuje na to da je razvoj i dalje relativno spor u odnosu na evropske trendove.
Barijere u sertifikaciji i distribuciji
Vlasnik vinarije Plavinci Branislav Anđelić ističe da su domaći propisi kopija pravila Evropske unije i da zahtevaju strogu sledljivost. „Traži se sledljivost od njive do trpeze i sve u tom lancu mora da bude sertifikovano“, kaže Anđelić za Biznis.rs. Problem nastaje pri izvozu jer prevoznik, carinarnica i magacin u stranoj zemlji moraju imati sertifikat za organsku robu.
Anđelić dodaje da sertifikat važi samo godinu dana, što zahteva resertifikaciju vina koja ostanu na lageru u boci. Zbog visokih troškova i birokratije, on razmatra da sertifikuje samo grožđe, dok bi se vino deklarisalo kao proizvod „od organski gajenog grožđa“. Takva praksa bila je uobičajena pre 2020. godine, kada je u Srbiji uvedena mogućnost pune sertifikacije vina.
Ivana Simić iz udruženja Serbia organica navodi da su standardi identični onima u svetu, što srpskim proizvodima daje visoku vrednost. „Ako hoćemo da idemo u EU onda je normalno da imamo njihova pravila“, objašnjava Simić za Biznis.rs. Ona napominje da procesi prerade zahtevaju precizno definisane tehnološke postupke i ograničenu upotrebu aditiva kako bi se dobio finalni kredibilan proizvod.
Na domaćem tržištu dodatni problem predstavljaju trgovci i ugostitelji koji često ne prepoznaju vrednost organskog znaka. Iako lista Ministarstva poljoprivrede za 2024. godinu obuhvata 710 subjekata, edukacija u prodajnom lancu ostaje ključna za dalji proboj. Potrošači sve više veruju zvaničnim oznakama, ali logistički izazovi i dalje ostaju glavna kočnica za pun izvozni potencijal.
