Trenutni pravni okvir u Crnoj Gori ostavlja značajan prostor za netransparentnost u dodjeli državnih resursa. Dok traju složeni pravni procesi javnost često ostaje uskraćena za ključne informacije o ugovorima. Zakon o koncesijama i prateći propisi ne obezbjeđuju automatski uvid u koncesije u situacijama kada se vode višefazni žalbeni postupci. Ovakva praksa stvara informativni vakuum koji može da traje godinama.
Građani i civilni sektor upozoravaju da se time direktno ugrožava javni interes. Pravna zaštita ponuđača često služi kao opravdanje za uskraćivanje podataka o ekološkom i ekonomskom uticaju projekata na lokalne zajednice. Bez jasnih mehanizama kontrole javnost ostaje isključena iz procesa koji imaju dugoročne posljedice po državu. Transparentnost postupaka mora biti prioritet svakog modernog pravnog sistema.
Pravni vakuum tokom žalbenih postupaka
Pravni sistem omogućava učesnicima na tenderima da koriste brojne mehanizme žalbi. Ovi postupci se često protežu kroz više administrativnih i sudskih instanci. Dok nadležni organi ne donesu konačnu odluku dokumentacija se tretira kao interna ili povjerljiva. To praktično znači da javnost saznaje detalje tek kada su ugovori već potpisani ili radovi započeti. Takvo odlaganje onemogućava bilo kakvu preventivnu reakciju civilnog društva.
Zaštita poslovne tajne kao prepreka
Članovi zakona koji regulišu pristup informacijama predviđaju određena ograničenja. Ona se najčešće odnose na zaštitu poslovne tajne i integritet postupka koji je u toku. Ipak granica između opravdane zaštite i prikrivanja potencijalno štetnih ugovora ostaje nejasna. Institucije se redovno pozivaju na tekuće sporove kako bi odbile zahtjeve za slobodan pristup informacijama. Time se kreira ambijent u kojem je nemoguće pratiti tok dodjele resursa.
Posljedice po javni interes i prirodna bogatstva
Situacija je posebno problematična kod velikih infrastrukturnih projekata. Takvi poslovi uključuju eksploataciju prirodnih bogatstava ili dugoročni zakup državne imovine. Bez kontrole u realnom vremenu raste rizik od korupcije i lošeg upravljanja resursima. Višefazne žalbe postaju alat koji kupuje vrijeme i drži kritičku javnost na distanci od procesa odlučivanja. Nedostatak informacija direktno otežava rad istraživačkih novinara i nevladinih organizacija.
Jasno je da trenutna rješenja favorizuju birokratsku zatvorenost u odnosu na pravo javnosti da zna. Reforme su neophodne kako bi se osiguralo da uvid u koncesije ne zavisi od faze u kojoj se nalazi žalbeni postupak. Transparentnost mora postati osnovno pravilo a ne izuzetak. Samo kroz veću odgovornost institucija moguće je efikasno zaštititi javna dobra od netransparentnih dogovora i dugoročno očuvati povjerenje u pravni sistem države.
